Zemlja zalazećeg sunca

Jutros pogledam kroz prozor - mraz. Zahladnelo ozbiljno. Nisu ovde zime prave zime, kao ni leta leta, ali ovo je za Irsku hladno.

Nego nije to važno.

Ako niste gledali "Dark City" onda nema veze. Ako jeste, i ako ste se pitali gde je nestala ona stanica metroa, evo je u Dablinu. Ali mislim da postoji samo kasno noću. Propustio sam da siđem gde treba i nasukao se baš na nju. Noć, praznina, levo pruga, desno pruga, za leđima kanal, preko puta pruge zid. A iza zida...

Živim ovde skoro mesec dana, a sinoć sam prvi put video more. Svetluca crno kao pravo more noću, miriši kao pravo, talasi šušte kao pravi; u daljini opet neka svetla (jer ipak sam još u zalivu) a pet-šest koraka od mene spavaju - kunem se! - patkice. Ima Dablin i galebove, ali oni spavaju na suvom.

Te slike preko zida nisu uspele.

Sutra sam došao ponovo, samo na neko drugo mesto. Nije bilo one sile noćnog mora, ali je i dalje bilo vredno gledanja. Jako je plitko a tad je bila oseka, pa se povuklo bar kilometar i ostavilo male, malecne dine od sivog peska i između njih morsku travu, školjke i barice.

Tu treba gacati ili bos ili u onim pecaroškim gumenim čizmama. Bolje bos.

Tek, eto, živim na pravom ostrvu. Moraću za neki vikend da vidim i taj legendarni zalazak sunca nad okeanom.

Žurka za useljenje

Eto prođe i to. Drugari bili, vino pili i svima nam bilo lepo. A pored vina (ističem odličan porto koji je doneo drugar iz Portugala) bilo je i raznih piva (i češkog!) i onog irskog piva od jabuke i nekih nedefinisanih novih pića (liker "zelena žaba").

I klope. Spremao sam čekić po Nidžinom receptu (slanina+šljiva+nadahnuće) i improvizovanu tuna-salatu s ananasom i još neke tako fore. A drugarica je pravila brazilske čokoladne kolačiće. To sve pored kupovne hrane.

Eto, samo toliko, da se pohvalim. Pravo opušteno gurmansko veče.

Balkan novog veka

U Irskoj se ulice prelaze srpski, dakle ko gde hoće i kad hoće. Ali neki Irci voze levom stranom, pa ovo može da bude baš pogibeljno za naivnog stranca. Navika, prvo pogledaš levo - nema nikoga - zakoračiš napred, siguran u sebe, tek onda pogledaš i desno - a ono neki kamion leti pravo na tebe. Vozaču samo čitaš misli: "Jedanaesti glupi strejndžer od jutros! Eh, što nisam ja neka vlast pa da vas pošaljem sve nazad u vaš Japan!"


Čudno je kako se neke stvari neravnomerno menjaju kad se menjaju brzo. Pre samo 15 godina, taman kad su se kod nas ozbiljno zahuktavali ratovi, Irska je bila verovatno najsiromašnija zemlja na zapadu. Beda, rasulo, kriminal, neviđena nezaposlenost. Svi su samo gledali da pobegnu, pa bilo gde. A vidite gde su danas! Kažem ja, kad su oni odatle uspeli da se iskopaju, ima nade i za nas.

Dablin je danas jedna prava evropska prestonica, ali se sve to tako brzo odigralo da je mnogo toga ostalo zamrznuto u tom starom stanju, ili kaska negde između.


Sećate li se, pre samo tri godine bila je baš retkost da čujete strani jezik na ulici u Beogradu. Pre pet godina mislim da je bilo gotovo nezamislivo. Danas smo se navikli na to da ih čujemo, da stranci nešto traže i u našem gradu, većina ljudi to prihvata, ali mislim da većini i nije jasno šta to oni kog đavola traže. Nismo još kolektivno naučili da ih doživljavamo kao normalne ljude. Kad dođe stranac na tezgu na pijaci kod neke bake, ona ne pomisli "o, mušterija" nego "koji je bre ovaj". I kad su nam dobrodošli kao dragi gosti, razmišljamo o njima na prvom mestu kao o čudnim strancima.

E, tako je donekle i u Irskoj. Na stranu to što će vam u nekom selu biti isto kao strancu u srpskom selu. Dablin je prepun stranaca i svi su se navikli na to, svakako nemaju ništa protiv njih, ali i dalje mnogi ljudi imaju taj stav "mi smo mi, a vi ste ipak vi".

Tako su i mnoge druge stvari s jedne strane moderne a s druge starinske. Evo upravo su zabranili klasične sijalice i hoće da ih potpuno iskorene u roku od godinu dana. Ali videćemo kako će to proći u zemlji u kojoj se još izvrdava TV pretplata. Zabranili su i pušenje u zgradama, pa ljude nisu odvikli od duvana. Pred svakom većom zgradom u svakom trenutku cupka pet-šest pušača.


Preterana modernost: odem vam ja u apoteku i tražim alkohol.
"Molim?"
"Alkohol. Medicinski."
"Šta će vam to, za neku dezinfekciju?"
"Pa da." - gledam redove parfema i karmina - "Ovo je apoteka, zar ne?"
"Naravno. Pa može li možda nešto drugo za dezinfekciju?"
"Ajd, daj šta daš"
Odvedu me u ćošak s lekovima (mali deo apoteke) i daju mi nešto što miriše kao deterdžent, a i peni. To je, kao, sredstvo za dezinfekciju. Alkohol ne prodaju - možda je zastareo ili je neko hteo da se napije od toga. Savremena Evropa, šta ćete.

E to je stvarno glupost. Kao oni natpisi i upozorenja na svakom koraku.

(Posle mi neko reče da sve normalne stvari koje se ovde više ne prodaju potražim u poljskim prodavnicama. Poljaka ima bog zna koliko, i svima im nedostaje sve ono što i svakom normalnom iz istočne Evrope može da nedostaje, pa se trude da to nabave.)


Al skrenuo sam s teme. A možda je i cela tema tupljenje. Mislio sam da ću lakše naći primere. Nećete večeras čuti priču do kraja. U svakom slučaju, Dablin nije ni sasvim moderna metropola, ni starinski, tradicionalni grad, a nije ni uhvaćen u ravnomernom prelazu iz jednog u drugo. On je ponešto od svega toga, negde jako savremen, negde tvrdoglavo star, a negde zaista nešto između.

Okej, još jedna odluka je pala: ni ovakve daviteljske tekstove više neću pisati.

Tamni vilajet

Izvinite zbog poduže pauze, naročito drugari kojima nisam odgovorio na mejl. Bilo je baš teško doći do računara ovih dana. Ali od sutra nastavljamo punom parom napred!


Čudna situacija: zamolila me drugarica da joj ustupim novu gajbu. Za stalno. A sebi da potražim novu.

Sad, dobro, ovako to zvuči grubo, ali ona me to zamolila jako učtivo i pažljivo, i objasnila mi je da je baš u nevolji. Ona je devojka, jako joj je teško da nađe mesto koje joj potpuno odgovara, ja ću lako naći nešto drugo, a i onako skoro ceo januar neću biti ovde...

Ona stvarno ima taj problem. Problem je u njenoj glavi, ali to znači da je za nju stvaran, i zaista ne uspeva da nađe drugi smeštaj koji bi joj odgovarao. Lako bi bilo samo je odbiti, ali ne mogu baš tako da je ostavim na cedilu. A opet, ne mogu ni sebe da pokopam: "Na, matora, ti se ovde useli a ja odo na ulicu!"

Kako god okreneš, kajaću se.

Baš svašta.


Sutra ćete čitati: neke zanimljivije vesti. Ne znam još baš šta, ali naći će se.

Dablin 2.0 (beta)

Agenti za nekretnine ne koriste email - daće svoju adresu u oglasu, zapisaće vašu ako ih pozovete, ali tako nikad nećete dobiti odgovor od njih. Svi su užurbani, trude se da izgledaju profesionalno i pričaju kao navijeni. Samo lete s jedne strane na drugu, imaju po stotinu mušterija u danu i nemaju razloga da se zadržavaju ni s kim duže od 15 minuta.

Hju O'Nil nije takav. Preko telefona govori polako, strpljivo ponavlja neke stvari da bude siguran da se razumemo, i već po njegovom glasu sam siguran da je uveliko prodavao stanove još šezdesetih. Istina, email ne koristi.

Nalazimo se da mi pokaže neku kućicu u Ringsendu. Očekujem krepkog starinu od dva metra, sjajna oka i živahna koraka, ali Hju je sitan, još sitniji zato što je poguren, i hoda baš starački, jednako polako i strpljivo kao što govori. Prodavao je on stanove ne šezdesetih nego četrdesetih, možda i ranije.

Odelo od tvida - ne ona uniforma koju nose poslovni ljudi zato što se to očekuje od njih, nego pravo odelo - sigurno se tako oblači i kad nije na poslu. Karirani šal - zaklon od dablinskog vetra. Neukrašena bela posetnica (firma nosi njegovo ime). Pogled koji tu i tamo odluta u daljinu, iako je sam Hju potpuno prisutan u razgovoru.

U ovoj košnici od grada sa šoping centrima i egzotičnim restoranima, gleda me čovek iz jednog drugačijeg Dablina, iz onog grada koji zamišljate, zadimljenog i usporenog (ili možda punog meteža ali na neki drugi način?), grada u neku ruku možda sumornog i gorkog, ali ne bez šarma i prijatnosti u toj gorčini - kao dobro crno pivo, ili kao nostalgija. Nikad ga neću potpuno upoznati.

"Grejanje je na gas, ali svetla su vam sva električka."



Našao sam stan. Ne preko Hjua, ali blizu te kućice koju mi je pokazao. Nije jeftin, ali je bar prostran. Videćemo kako će to funkcionisati.


Irci imaju drugačiji pojam životnog prostora od nas. Stanovi i kuće se opisuju samo brojem "spavaćih soba" koje imaju, a kvadratura se obično prećutkuje. Kuhinja i dnevna soba se podrazumevaju, a često postoji i odvojena trpezarija. Predsoblja su retkost.

Kad kažu "bedroom", stvarno misle "bed room" - to su sobe koje služe samo za spavanje i za držanje odeće, u koje retko možete da postavite neki radni sto, a kamo li skromnu biblioteku. Čak i kad hoće da naprave luksuznu, veliku sobu, oni je oblikuju nepraktično i neupotrebljivo; vidi se da nemaju pojma kako bi neko hteo da iskoristi tu širinu i dužinu. Mnogo im više znači da u privatni prostor umetnu posebno kupatilo nego da omoguće da se u njemu korisno provede nekoliko budnih sati.

Zato su dnevne sobe ogromne - opet, prave dnevne sobe, pravljene da se u njima radi skoro sve što nije spavanje. Možda to znači da vole manje privatnosti i više druženja s porodicom nego mi, ali teško mi je da shvatim kako, recimo, studenti trpe cimere u Dablinu.

Nije da nema izuzetaka (eto,useljavam se u jedan izuzetak) ali uglavnom je tako.



Nije bilo fer kad sam rekao samo da je grad košnica.

On je zaista i stari i novi Dablin, i nešto između. Hju, čovek iz starog Dablina, je bio tako neobičan ne zato što starog Dablina nema nigde, nego zato što ga je u svemu što ima veze s nekim poslom ili parama gotovo potpuno istisno onaj novi. Valjda to uvek ide tako (uzdržavam se da dodam "prirodno").

Mogao bih reći da je novi Dablin "kao Hong Kong" ili "kao Los Anđeles", ali i u tim luđim košnicama je to velegradsko ludilo nešto što je nedavno nastalo, što doskora nije bilo deo njihovog duha. Nisu ni London ni Pariz ni Njujork uzori ni izvornici te promene koja se dešava, nego su njene žrtve i prenosnici, samo ih je zahvatila nešto ranije nego Dablin. Kao da postoji neki meta-grad, neki šablon, pravilnost, koji zaista služi kao uzor za promene, prvo u svim metropolama, a zatim u sve manjim i manjim mestima. Gradovi se danas svi menjaju u istom pravcu, postaju sličniji kako se modernizuju. Postaju sve više nalik na taj Grad X.

Već vidim Beograd za nekoliko godina. Mnogo će dobiti, ali će mnogo i izgubiti, u nepovrat. Uvek se i svuda to i dešavalo, ali nikad nije išlo ovako brzo i nikad se nisu svi gradovi razvijali toliko složno i homogeno.

I to nije stvar neke teške odluke, to svakako mora da se desi/uradi, bolje je tako nego da grad samo stari u mestu. Stvari koje se dobijaju su čvrste i opipljive i ludo bi bilo odbaciti ih, a one koje se gube su tako apstraktne i iracionalne.

Ali i dalje možemo i (a) da tugujemo za onim što gubimo, i (b) da se trudimo da što bolje uobličimo ono što možemo od te promene. Nekima će ovo zazvučati poznato.

Još se Dablin i dobro nosi sa tim sazrevanjem u Grad X. Ili sam ga ja samo uhvatio na vreme, dok dablinski Dablin nije još sasvim okopnio.

Spaartaaa!

Nije me bilo par dana - previše frke na previše strana, nisam stizao ni da se okrenem, o pisanju da i ne govorim.

U subotu uveče sam izašao s nekim drugarima malo u grad. Za vikend se svi skockaju i izađu, svi se napijaju preko mere, klubovi i kafići su prepuni - i niko ne puši! Bar ne u zatvorenom. Zabranjeno. Možete li da zamislite ogromne klubove sa spratovima i galerijama, paklena vrućina unutra, muzika trešti, svi nešto đuskaju ili samo stoje, piju i znoje se... i nigde dima! :)

Zakačiću neke slike ovih dana.

Ima i klubova koji su kao u Njujorku: ljudi stoje u redu i čekaju, a izbacivač govori ko može a ko ne može unutra. Mi smo pokušali da uđemo u jedan takav, ali nismo bili dovoljno "poš" pa nam je bata ljubazno rekao da ne možemo da uđemo jer nemamo rezervaciju. Naravno, nije pitao da li smo rezervisali.



Za vikend sam jeo "irski doručak": jaje, slaninu, kobasice (više kao neke viršle, ali mnogo bolje od naših), pečurkice, pola paradajza, crni i beli puding. Sve to proprženo. Ozbiljan momački doručak, ne kao ono evro-atlantsko prehrambeno pomodarstvo s grejpfrutima i muslijima.

Naravno, zanima vas šta su crni i beli puding. Zanimalo je i mene :). Navikao sam na one naše instant pudinge iz kesice, znam iz filmova na šta liče engleski pudinzi, ali ovo je nešto sasvim treće. Kao neki diskovi od krupno mlevenih ribljih fileta pomešanih sa zobenim pahuljicama.

"Je li, curo, kakvi su ti bre ovo pudinzi?" - pokazujem na beli - "Neka riba?"
"A, jok! Čista krmetina!"
"A crni?"
"U njemu ima svinjske krvi. Da dobije boju."



Toliko o mom istančanom ukusu. :)



U Irskoj se baš ne isplati da se razbolite. "Dobro jutro, doktore!" - "Pedeset evra, dobro jutro!"

Kod specijaliste, sto pedeset.

Zdravstveno osiguranje ipak baš ne funkcioniše kao kod nas. Uglavnom u praksi morate da idete kod privatnog lekara, platite, a osiguranje vam posle vrati deo para. Jedino ako morate da ležite u bolnici, to (navodno) sve pokrivaju. The, šta da se radi, tako je kako je. Zdravlje baš vredi para :).

TGIF

Možete da ostavljate komentare. Samo kliknite na one linčiće.

Možete i da ukucate "mrki u dablinu" ili "mrki irska" ili tako nešto u gugl.


Irska imena se nemoguće pišu. Upoznao sam Kiru i Kivu. Kira se piše Ciara. A Kiva se piše Caoimhe. Cuailgne - Kuli. Eoghan - Ovn.

Kažu da Laoghaire čitaju Liri, ali u stvari izgovore Lire. Tako i kažu da Teamhrach čitaju Tara, ali ja čujem Terah.

Navodno: Magh Tuireadh - Mojtira; Tuathmumain - Tumun. (Ova dva nisam čuo, samo sam pročitao.)

Ma nije teško, zar ne? Samo preskočite svako drugo i treće slovo.

Ali ajde, da ne bude zabune, ovo su ipak samo imena koja čuvaju starinsko pisanje. Mislim da su obične irske reči mnogo čitkije.


U Cirihu su kolege hteli da ugrade šipku, kao u vatrogasnim stanicama, celom visinom zgrade od šest spratova. Nije moglo zbog nekih zakona o bezbednosti (idi!) pa su morali da postave pet odvojenih šipki, pomerenih po metar i po levo-desno jedna od druge.


"Hvala bogu što je petak." Konačno ću se naspavati. Baš je naporna bila ova prva sedmica.

Najbolji ranac na svetu

Danas sam završio i poslednje gluposti s Imigracionim, bar za godinu dana, i čekajući na red upoznao jednu jako simpatičnu Mongolku. Od 1800 ljudi koji su na moje oči čekali po nekoliko sati na tom mestu, mi smo jedini razgovarali. (Osim naravno onih koji pričaju s porodicom koju su doveli.) Čak se ni deca koju vode za registraciju ne igraju jedna s drugom.


A ne znam šta bih ovih dana bez tog paklenog ranca. Jeste pravljen za neke zaluđenike za tehnologiju (što ja nisam) ali je savršen i za sve drugo.

Ima posebne pregrade za laptop, miša, kablove, punjače, velike baterije, male baterije, avionske karte, dokumente, sveske, olovke, ci dijeve, ključeve, telefon, sitni alat, novčanik, slušalice i мрз плачер veličine Teksasa (s rupicom za kabl, naravno). Ima i neke koje nisam baš provalio (ove su uglavnom diskretno obeležene ikonicama) i jednu ogromnu pregradu za bilo šta. A i sve ove namenske su izdašno velike, uvek veće nego što treba, tako da možete bez problema da ih koristite za šta hoćete. I ima odličnu ručku za nošenje u ruci.

Kad je to izmislio taj truli Zapad, onda ako! I treba sve da nas unište! :)

Godo 2

Još sedim u Imigracionom.

Bio sam spremio slike za dokumente još u Beogradu; hteo sam da imam sve spremno i da već prvo jutro sredim sve što mogu. Kažu da navodno traže slike "na beloj ili svetlo sivoj pozadini" (pročitajte ovo s nekim preteranim stranim naglaskom) a ja imam super sliku u pasošu pred plavom pozadinom. Baš sam se cimao poslednjih dana, nosio fotošopiranu sliku (s promenjenom tom bojom) u foto radnju, seckao je na slike pasoške veličine, sve, sve... i zaboravio da ih ponesem.

Na dablinskom ajroportu postoji foto kabina - četiri slike za šest evra. Šest evra sitno, €+€+€+€+€+€. Prešao sam oko kilometar, sve vukući torbekanje sa sobom dok nisam našao nekog ko može da mi rasitni. Ma neću ni da pričam o drugim pustolovinama tamo.

Na putu kroz grad mi se odlomilo parče novog novcijatog (kineskog) kofera. Posle 300 metara ulice. (Ipak je grublja od aerodromskog poda.) Imao sam pogrešnu adresu za smeštaj, pa su svi mogli da mi kažu samo "Jooj, to ti je negde ovde blizu, sigurno!"

Al bili su baš ljubazni ljudi. I nisu pravili face kad sam rekao da sam iz Srbije. U jednom trenutku su se okupile tri - ako ne četiri - generacije jedne irske porodice da pokušaju da me upute do tog prokletog smeštaja. Deka je izgledao i govorio kao neki stari brđanin Izbosne.

Ulice u Dablinu se većinom ne zovu pojedinačno kao kod nas. Po njihovom bi se na Crvenom krstu zvale Ulica Crveni krst, Bulevar Crveni krst, Aleja, Trg, Drvored, Avenija Crveni krst:


Šire

Mnoge zgrade imaju imena i često daju adrese samo s njima, bez uličnih brojeva ("Kapetan-Mišino zdanje, ta i ta ulica") što sigurno izgleda fensi na vizit-karti, ali je problem naći ih kad ideš dugačkom ulicom i ne znaš ni na kojoj strani da ih tražiš.

Okej, dosta kenjkanja.







Šta bre dosta kenjkanja?

Danas je dan za kenjkanje!

Znate ono kad negde imaju veliki redovi, pa da bi olakšali ljudima uvedu brojeve? Dobijete karticu s brojem i kad vas prozovu po broju idete na šalter, a u međuvremenu ne morate da brinete ko je bio pre ili posle vas i gde stojite? E pa na ovom mestu (La Migra) gde čeka u svakom trenutku po 300 ljudi, stojite u redu pola sata - sat da biste dobili broj a tek onda počinjete stvarno da čekate.

Tako sam ja čamio sat vremena, kuckao onaj prethodni tekst, video da me neće prozvati još sat vremena i izašao na pola sata da nešto obavim. Nisu me prozvali za sat, nego još i kasnije. Ali sam za to vreme dve stanice metroom i još dve nazad sam putovao sat i po. Stane lepo voz nasred mosta, "molimo sačekajte da se uverimo da je most bezbedan."

Kad sam se vratio, šta ću, nazad u red za broj, pa opet čekanje na šalter.

E, ne pišem više danas.



Konačne vesti, sad kad kačim ovaj tekst:

provedeno vreme = 5h30min
opipljivi učinak = 0

Onda sam kasno, kasno uveče iscimao kolegu koji je mogao nešto da pomogne, vratili se mi tamo i sredili stvar.

Slike nisu ni pogledali. Uslikali me oni (užasno) i to mi za sad stoji u dokumentima.


Ovo je poslednji kenjkavi tekst. Neću više pisati o ovakvim baljezgarijama.

Prioriteti

Znate svi koliko mi je bilo važno da se nađem i vidim s drugarima pre odlaska. Tek kad sam došao dotle da je ona aerodromska barijera stajala između mene i moje porodice, shvatio sam da sam se s njima jedva i video tih poslednjih par nedelja. Nekako sam sve to uzimao zdravo za gotovo, kao "njih ionako viđam svaki dan". Strašno. Samo sam ih opteretio onim što je meni trebalo tih dana.

Godo 1

Evo čekam u redu za registraciju u imigracionom, pa bih mogao i ovo da nastavim da kucam.

(Ovo ne znači da je Irska zemlja gde baš bukvalno na svakom ćošku ima interneta. Kucam sad, pa ću snimiti i posle okačiti.)

Postavio sam ovu stranicu da se javim drugarima, ali sigurno će pre ili kasnije nabasati neko nepoznat i pitati se ko je ova budala. Zato evo priče.

Mrki sam ja. To mi nije pravo ime (šok?) nego nadimak iz srednje škole.

Srednja u koju sam išao je Srednja gusarska, smer pljačke i procene, u klasi profesora Ristivoja Gušibabe (Crni Rista, Rica Zlica, nekada strah i trepet pustinje Gobi). To je na Paliluli, ali smo praksu imali na Dunavu. Posle srednje sam prvo radio malo kao rudar u Boru, pa sam tek posle našao posao u struci.

Gusarenje je jako loš posao. Imaš priliku da možda zaradiš dobre pare, ali mnogo je prljavo i opasno. I niko neće da te prijavi, sve na crno, bez zdravstvenog i socijalnog. Kako da podigneš kredit za svoj brod ako radiš neprijavljen? Dok sam to radio, bio sam nešto kao upisao i Višu gusarsku, malo studirao, malo gluvario, pa odustao.

Posle sam batalio ćorav posao i bacio se na trgovinu ljudima. To je bilo lepo, radio sam u marketingu za jednu finu agenciju koja je trgovala samo najboljima. Ali mi je i to dosadilo, pa sam rešio da pređem na Smaragdno ostrvo. I evo tu počinje priča ovog bloga.

Ne smem da kažem šta radi firma za koju ovde radim. Ne morate vi sve da znate.

Eto toliko.

Dombrondonšli

Ćao drugari.

Toliko ima stvari da se priča, toliko se izdešavalo od prekjuče kad sam stigao. Već sam počeo da zaboravljam :)

Ma u stvari nema ništa preveliko, samo gomila bezveznih i beznačajnih sitnica koje na mene mnogo utiču. (Setim se Radoševe priče o onome kad se nađeš u okruženju gde imaš veliku rupu u glavi pa se spontano trudiš da je popuniš bilo čime.)

Hteo sam prvo da vam svima pišem mejlove, ali mi je onda palo na pamet da je ovo možda bolji način. Ne moram da smaram one koji imaju pametnija posla nego da čitaju moja trabunjanja, i ne moram da brinem da li pišem nešto što je totalno bezveze, dok god mi se piše.

A onda su mi juče rekli da imam budžet od jednog evra dnevno :) za reklamiranje na guglu (više o ovome kasnije) i da bi trebalo da napravim neki sajt koji ću reklamirati.

I, šta će sad da se desi? Pa, prvo ću čim nađem vremena da istresem sve priče koje mi se talože poslednja tri dana. Onda ću da kuckam kao neki dnevnik šta se novo dešava. Onda će posle nedelju dana to da mi dosadi, i verovatno više ništa neće biti od ovoga. Ali do tad, eto, ne mora niko ni da čita, meni će biti lakše ako ovo pišem.

Do sledećeg čitanja...