Dablin 2.0 (beta)

Agenti za nekretnine ne koriste email - daće svoju adresu u oglasu, zapisaće vašu ako ih pozovete, ali tako nikad nećete dobiti odgovor od njih. Svi su užurbani, trude se da izgledaju profesionalno i pričaju kao navijeni. Samo lete s jedne strane na drugu, imaju po stotinu mušterija u danu i nemaju razloga da se zadržavaju ni s kim duže od 15 minuta.

Hju O'Nil nije takav. Preko telefona govori polako, strpljivo ponavlja neke stvari da bude siguran da se razumemo, i već po njegovom glasu sam siguran da je uveliko prodavao stanove još šezdesetih. Istina, email ne koristi.

Nalazimo se da mi pokaže neku kućicu u Ringsendu. Očekujem krepkog starinu od dva metra, sjajna oka i živahna koraka, ali Hju je sitan, još sitniji zato što je poguren, i hoda baš starački, jednako polako i strpljivo kao što govori. Prodavao je on stanove ne šezdesetih nego četrdesetih, možda i ranije.

Odelo od tvida - ne ona uniforma koju nose poslovni ljudi zato što se to očekuje od njih, nego pravo odelo - sigurno se tako oblači i kad nije na poslu. Karirani šal - zaklon od dablinskog vetra. Neukrašena bela posetnica (firma nosi njegovo ime). Pogled koji tu i tamo odluta u daljinu, iako je sam Hju potpuno prisutan u razgovoru.

U ovoj košnici od grada sa šoping centrima i egzotičnim restoranima, gleda me čovek iz jednog drugačijeg Dablina, iz onog grada koji zamišljate, zadimljenog i usporenog (ili možda punog meteža ali na neki drugi način?), grada u neku ruku možda sumornog i gorkog, ali ne bez šarma i prijatnosti u toj gorčini - kao dobro crno pivo, ili kao nostalgija. Nikad ga neću potpuno upoznati.

"Grejanje je na gas, ali svetla su vam sva električka."



Našao sam stan. Ne preko Hjua, ali blizu te kućice koju mi je pokazao. Nije jeftin, ali je bar prostran. Videćemo kako će to funkcionisati.


Irci imaju drugačiji pojam životnog prostora od nas. Stanovi i kuće se opisuju samo brojem "spavaćih soba" koje imaju, a kvadratura se obično prećutkuje. Kuhinja i dnevna soba se podrazumevaju, a često postoji i odvojena trpezarija. Predsoblja su retkost.

Kad kažu "bedroom", stvarno misle "bed room" - to su sobe koje služe samo za spavanje i za držanje odeće, u koje retko možete da postavite neki radni sto, a kamo li skromnu biblioteku. Čak i kad hoće da naprave luksuznu, veliku sobu, oni je oblikuju nepraktično i neupotrebljivo; vidi se da nemaju pojma kako bi neko hteo da iskoristi tu širinu i dužinu. Mnogo im više znači da u privatni prostor umetnu posebno kupatilo nego da omoguće da se u njemu korisno provede nekoliko budnih sati.

Zato su dnevne sobe ogromne - opet, prave dnevne sobe, pravljene da se u njima radi skoro sve što nije spavanje. Možda to znači da vole manje privatnosti i više druženja s porodicom nego mi, ali teško mi je da shvatim kako, recimo, studenti trpe cimere u Dablinu.

Nije da nema izuzetaka (eto,useljavam se u jedan izuzetak) ali uglavnom je tako.



Nije bilo fer kad sam rekao samo da je grad košnica.

On je zaista i stari i novi Dablin, i nešto između. Hju, čovek iz starog Dablina, je bio tako neobičan ne zato što starog Dablina nema nigde, nego zato što ga je u svemu što ima veze s nekim poslom ili parama gotovo potpuno istisno onaj novi. Valjda to uvek ide tako (uzdržavam se da dodam "prirodno").

Mogao bih reći da je novi Dablin "kao Hong Kong" ili "kao Los Anđeles", ali i u tim luđim košnicama je to velegradsko ludilo nešto što je nedavno nastalo, što doskora nije bilo deo njihovog duha. Nisu ni London ni Pariz ni Njujork uzori ni izvornici te promene koja se dešava, nego su njene žrtve i prenosnici, samo ih je zahvatila nešto ranije nego Dablin. Kao da postoji neki meta-grad, neki šablon, pravilnost, koji zaista služi kao uzor za promene, prvo u svim metropolama, a zatim u sve manjim i manjim mestima. Gradovi se danas svi menjaju u istom pravcu, postaju sličniji kako se modernizuju. Postaju sve više nalik na taj Grad X.

Već vidim Beograd za nekoliko godina. Mnogo će dobiti, ali će mnogo i izgubiti, u nepovrat. Uvek se i svuda to i dešavalo, ali nikad nije išlo ovako brzo i nikad se nisu svi gradovi razvijali toliko složno i homogeno.

I to nije stvar neke teške odluke, to svakako mora da se desi/uradi, bolje je tako nego da grad samo stari u mestu. Stvari koje se dobijaju su čvrste i opipljive i ludo bi bilo odbaciti ih, a one koje se gube su tako apstraktne i iracionalne.

Ali i dalje možemo i (a) da tugujemo za onim što gubimo, i (b) da se trudimo da što bolje uobličimo ono što možemo od te promene. Nekima će ovo zazvučati poznato.

Još se Dablin i dobro nosi sa tim sazrevanjem u Grad X. Ili sam ga ja samo uhvatio na vreme, dok dablinski Dablin nije još sasvim okopnio.