Možete da ostavljate komentare. Samo kliknite na one linčiće.
Možete i da ukucate "mrki u dablinu" ili "mrki irska" ili tako nešto u gugl.
Irska imena se nemoguće pišu. Upoznao sam Kiru i Kivu. Kira se piše Ciara. A Kiva se piše Caoimhe. Cuailgne - Kuli. Eoghan - Ovn.
Kažu da Laoghaire čitaju Liri, ali u stvari izgovore Lire. Tako i kažu da Teamhrach čitaju Tara, ali ja čujem Terah.
Navodno: Magh Tuireadh - Mojtira; Tuathmumain - Tumun. (Ova dva nisam čuo, samo sam pročitao.)
Ma nije teško, zar ne? Samo preskočite svako drugo i treće slovo.
Ali ajde, da ne bude zabune, ovo su ipak samo imena koja čuvaju starinsko pisanje. Mislim da su obične irske reči mnogo čitkije.
U Cirihu su kolege hteli da ugrade šipku, kao u vatrogasnim stanicama, celom visinom zgrade od šest spratova. Nije moglo zbog nekih zakona o bezbednosti (idi!) pa su morali da postave pet odvojenih šipki, pomerenih po metar i po levo-desno jedna od druge.
"Hvala bogu što je petak." Konačno ću se naspavati. Baš je naporna bila ova prva sedmica.
петак, новембар 30, 2007
четвртак, новембар 29, 2007
Najbolji ranac na svetu
Danas sam završio i poslednje gluposti s Imigracionim, bar za godinu dana, i čekajući na red upoznao jednu jako simpatičnu Mongolku. Od 1800 ljudi koji su na moje oči čekali po nekoliko sati na tom mestu, mi smo jedini razgovarali. (Osim naravno onih koji pričaju s porodicom koju su doveli.) Čak se ni deca koju vode za registraciju ne igraju jedna s drugom.
A ne znam šta bih ovih dana bez tog paklenog ranca. Jeste pravljen za neke zaluđenike za tehnologiju (što ja nisam) ali je savršen i za sve drugo.
Ima posebne pregrade za laptop, miša, kablove, punjače, velike baterije, male baterije, avionske karte, dokumente, sveske, olovke, ci dijeve, ključeve, telefon, sitni alat, novčanik, slušalice i мрз плачер veličine Teksasa (s rupicom za kabl, naravno). Ima i neke koje nisam baš provalio (ove su uglavnom diskretno obeležene ikonicama) i jednu ogromnu pregradu za bilo šta. A i sve ove namenske su izdašno velike, uvek veće nego što treba, tako da možete bez problema da ih koristite za šta hoćete. I ima odličnu ručku za nošenje u ruci.
Kad je to izmislio taj truli Zapad, onda ako! I treba sve da nas unište! :)
A ne znam šta bih ovih dana bez tog paklenog ranca. Jeste pravljen za neke zaluđenike za tehnologiju (što ja nisam) ali je savršen i za sve drugo.
Ima posebne pregrade za laptop, miša, kablove, punjače, velike baterije, male baterije, avionske karte, dokumente, sveske, olovke, ci dijeve, ključeve, telefon, sitni alat, novčanik, slušalice i мрз плачер veličine Teksasa (s rupicom za kabl, naravno). Ima i neke koje nisam baš provalio (ove su uglavnom diskretno obeležene ikonicama) i jednu ogromnu pregradu za bilo šta. A i sve ove namenske su izdašno velike, uvek veće nego što treba, tako da možete bez problema da ih koristite za šta hoćete. I ima odličnu ručku za nošenje u ruci.
Kad je to izmislio taj truli Zapad, onda ako! I treba sve da nas unište! :)
среда, новембар 28, 2007
Godo 2
Još sedim u Imigracionom.
Bio sam spremio slike za dokumente još u Beogradu; hteo sam da imam sve spremno i da već prvo jutro sredim sve što mogu. Kažu da navodno traže slike "na beloj ili svetlo sivoj pozadini" (pročitajte ovo s nekim preteranim stranim naglaskom) a ja imam super sliku u pasošu pred plavom pozadinom. Baš sam se cimao poslednjih dana, nosio fotošopiranu sliku (s promenjenom tom bojom) u foto radnju, seckao je na slike pasoške veličine, sve, sve... i zaboravio da ih ponesem.
Na dablinskom ajroportu postoji foto kabina - četiri slike za šest evra. Šest evra sitno, €+€+€+€+€+€. Prešao sam oko kilometar, sve vukući torbekanje sa sobom dok nisam našao nekog ko može da mi rasitni. Ma neću ni da pričam o drugim pustolovinama tamo.
Na putu kroz grad mi se odlomilo parče novog novcijatog (kineskog) kofera. Posle 300 metara ulice. (Ipak je grublja od aerodromskog poda.) Imao sam pogrešnu adresu za smeštaj, pa su svi mogli da mi kažu samo "Jooj, to ti je negde ovde blizu, sigurno!"
Al bili su baš ljubazni ljudi. I nisu pravili face kad sam rekao da sam iz Srbije. U jednom trenutku su se okupile tri - ako ne četiri - generacije jedne irske porodice da pokušaju da me upute do tog prokletog smeštaja. Deka je izgledao i govorio kao neki stari brđanin Izbosne.
Ulice u Dablinu se većinom ne zovu pojedinačno kao kod nas. Po njihovom bi se na Crvenom krstu zvale Ulica Crveni krst, Bulevar Crveni krst, Aleja, Trg, Drvored, Avenija Crveni krst:
Šire
Mnoge zgrade imaju imena i često daju adrese samo s njima, bez uličnih brojeva ("Kapetan-Mišino zdanje, ta i ta ulica") što sigurno izgleda fensi na vizit-karti, ali je problem naći ih kad ideš dugačkom ulicom i ne znaš ni na kojoj strani da ih tražiš.
Okej, dosta kenjkanja.
Šta bre dosta kenjkanja?
Danas je dan za kenjkanje!
Znate ono kad negde imaju veliki redovi, pa da bi olakšali ljudima uvedu brojeve? Dobijete karticu s brojem i kad vas prozovu po broju idete na šalter, a u međuvremenu ne morate da brinete ko je bio pre ili posle vas i gde stojite? E pa na ovom mestu (La Migra) gde čeka u svakom trenutku po 300 ljudi, stojite u redu pola sata - sat da biste dobili broj a tek onda počinjete stvarno da čekate.
Tako sam ja čamio sat vremena, kuckao onaj prethodni tekst, video da me neće prozvati još sat vremena i izašao na pola sata da nešto obavim. Nisu me prozvali za sat, nego još i kasnije. Ali sam za to vreme dve stanice metroom i još dve nazad sam putovao sat i po. Stane lepo voz nasred mosta, "molimo sačekajte da se uverimo da je most bezbedan."
Kad sam se vratio, šta ću, nazad u red za broj, pa opet čekanje na šalter.
E, ne pišem više danas.
Konačne vesti, sad kad kačim ovaj tekst:
provedeno vreme = 5h30min
opipljivi učinak = 0
Onda sam kasno, kasno uveče iscimao kolegu koji je mogao nešto da pomogne, vratili se mi tamo i sredili stvar.
Slike nisu ni pogledali. Uslikali me oni (užasno) i to mi za sad stoji u dokumentima.
Ovo je poslednji kenjkavi tekst. Neću više pisati o ovakvim baljezgarijama.
Bio sam spremio slike za dokumente još u Beogradu; hteo sam da imam sve spremno i da već prvo jutro sredim sve što mogu. Kažu da navodno traže slike "na beloj ili svetlo sivoj pozadini" (pročitajte ovo s nekim preteranim stranim naglaskom) a ja imam super sliku u pasošu pred plavom pozadinom. Baš sam se cimao poslednjih dana, nosio fotošopiranu sliku (s promenjenom tom bojom) u foto radnju, seckao je na slike pasoške veličine, sve, sve... i zaboravio da ih ponesem.
Na dablinskom ajroportu postoji foto kabina - četiri slike za šest evra. Šest evra sitno, €+€+€+€+€+€. Prešao sam oko kilometar, sve vukući torbekanje sa sobom dok nisam našao nekog ko može da mi rasitni. Ma neću ni da pričam o drugim pustolovinama tamo.
Na putu kroz grad mi se odlomilo parče novog novcijatog (kineskog) kofera. Posle 300 metara ulice. (Ipak je grublja od aerodromskog poda.) Imao sam pogrešnu adresu za smeštaj, pa su svi mogli da mi kažu samo "Jooj, to ti je negde ovde blizu, sigurno!"
Al bili su baš ljubazni ljudi. I nisu pravili face kad sam rekao da sam iz Srbije. U jednom trenutku su se okupile tri - ako ne četiri - generacije jedne irske porodice da pokušaju da me upute do tog prokletog smeštaja. Deka je izgledao i govorio kao neki stari brđanin Izbosne.
Ulice u Dablinu se većinom ne zovu pojedinačno kao kod nas. Po njihovom bi se na Crvenom krstu zvale Ulica Crveni krst, Bulevar Crveni krst, Aleja, Trg, Drvored, Avenija Crveni krst:
Šire
Mnoge zgrade imaju imena i često daju adrese samo s njima, bez uličnih brojeva ("Kapetan-Mišino zdanje, ta i ta ulica") što sigurno izgleda fensi na vizit-karti, ali je problem naći ih kad ideš dugačkom ulicom i ne znaš ni na kojoj strani da ih tražiš.
Okej, dosta kenjkanja.
Šta bre dosta kenjkanja?
Danas je dan za kenjkanje!
Znate ono kad negde imaju veliki redovi, pa da bi olakšali ljudima uvedu brojeve? Dobijete karticu s brojem i kad vas prozovu po broju idete na šalter, a u međuvremenu ne morate da brinete ko je bio pre ili posle vas i gde stojite? E pa na ovom mestu (La Migra) gde čeka u svakom trenutku po 300 ljudi, stojite u redu pola sata - sat da biste dobili broj a tek onda počinjete stvarno da čekate.
Tako sam ja čamio sat vremena, kuckao onaj prethodni tekst, video da me neće prozvati još sat vremena i izašao na pola sata da nešto obavim. Nisu me prozvali za sat, nego još i kasnije. Ali sam za to vreme dve stanice metroom i još dve nazad sam putovao sat i po. Stane lepo voz nasred mosta, "molimo sačekajte da se uverimo da je most bezbedan."
Kad sam se vratio, šta ću, nazad u red za broj, pa opet čekanje na šalter.
E, ne pišem više danas.
Konačne vesti, sad kad kačim ovaj tekst:
provedeno vreme = 5h30min
opipljivi učinak = 0
Onda sam kasno, kasno uveče iscimao kolegu koji je mogao nešto da pomogne, vratili se mi tamo i sredili stvar.
Slike nisu ni pogledali. Uslikali me oni (užasno) i to mi za sad stoji u dokumentima.
Ovo je poslednji kenjkavi tekst. Neću više pisati o ovakvim baljezgarijama.
Prioriteti
Znate svi koliko mi je bilo važno da se nađem i vidim s drugarima pre odlaska. Tek kad sam došao dotle da je ona aerodromska barijera stajala između mene i moje porodice, shvatio sam da sam se s njima jedva i video tih poslednjih par nedelja. Nekako sam sve to uzimao zdravo za gotovo, kao "njih ionako viđam svaki dan". Strašno. Samo sam ih opteretio onim što je meni trebalo tih dana.
Godo 1
Evo čekam u redu za registraciju u imigracionom, pa bih mogao i ovo da nastavim da kucam.
(Ovo ne znači da je Irska zemlja gde baš bukvalno na svakom ćošku ima interneta. Kucam sad, pa ću snimiti i posle okačiti.)
Postavio sam ovu stranicu da se javim drugarima, ali sigurno će pre ili kasnije nabasati neko nepoznat i pitati se ko je ova budala. Zato evo priče.
Mrki sam ja. To mi nije pravo ime (šok?) nego nadimak iz srednje škole.
Srednja u koju sam išao je Srednja gusarska, smer pljačke i procene, u klasi profesora Ristivoja Gušibabe (Crni Rista, Rica Zlica, nekada strah i trepet pustinje Gobi). To je na Paliluli, ali smo praksu imali na Dunavu. Posle srednje sam prvo radio malo kao rudar u Boru, pa sam tek posle našao posao u struci.
Gusarenje je jako loš posao. Imaš priliku da možda zaradiš dobre pare, ali mnogo je prljavo i opasno. I niko neće da te prijavi, sve na crno, bez zdravstvenog i socijalnog. Kako da podigneš kredit za svoj brod ako radiš neprijavljen? Dok sam to radio, bio sam nešto kao upisao i Višu gusarsku, malo studirao, malo gluvario, pa odustao.
Posle sam batalio ćorav posao i bacio se na trgovinu ljudima. To je bilo lepo, radio sam u marketingu za jednu finu agenciju koja je trgovala samo najboljima. Ali mi je i to dosadilo, pa sam rešio da pređem na Smaragdno ostrvo. I evo tu počinje priča ovog bloga.
Ne smem da kažem šta radi firma za koju ovde radim. Ne morate vi sve da znate.
Eto toliko.
(Ovo ne znači da je Irska zemlja gde baš bukvalno na svakom ćošku ima interneta. Kucam sad, pa ću snimiti i posle okačiti.)
Postavio sam ovu stranicu da se javim drugarima, ali sigurno će pre ili kasnije nabasati neko nepoznat i pitati se ko je ova budala. Zato evo priče.
Mrki sam ja. To mi nije pravo ime (šok?) nego nadimak iz srednje škole.
Srednja u koju sam išao je Srednja gusarska, smer pljačke i procene, u klasi profesora Ristivoja Gušibabe (Crni Rista, Rica Zlica, nekada strah i trepet pustinje Gobi). To je na Paliluli, ali smo praksu imali na Dunavu. Posle srednje sam prvo radio malo kao rudar u Boru, pa sam tek posle našao posao u struci.
Gusarenje je jako loš posao. Imaš priliku da možda zaradiš dobre pare, ali mnogo je prljavo i opasno. I niko neće da te prijavi, sve na crno, bez zdravstvenog i socijalnog. Kako da podigneš kredit za svoj brod ako radiš neprijavljen? Dok sam to radio, bio sam nešto kao upisao i Višu gusarsku, malo studirao, malo gluvario, pa odustao.
Posle sam batalio ćorav posao i bacio se na trgovinu ljudima. To je bilo lepo, radio sam u marketingu za jednu finu agenciju koja je trgovala samo najboljima. Ali mi je i to dosadilo, pa sam rešio da pređem na Smaragdno ostrvo. I evo tu počinje priča ovog bloga.
Ne smem da kažem šta radi firma za koju ovde radim. Ne morate vi sve da znate.
Eto toliko.
уторак, новембар 27, 2007
Dombrondonšli
Ćao drugari.
Toliko ima stvari da se priča, toliko se izdešavalo od prekjuče kad sam stigao. Već sam počeo da zaboravljam :)
Ma u stvari nema ništa preveliko, samo gomila bezveznih i beznačajnih sitnica koje na mene mnogo utiču. (Setim se Radoševe priče o onome kad se nađeš u okruženju gde imaš veliku rupu u glavi pa se spontano trudiš da je popuniš bilo čime.)
Hteo sam prvo da vam svima pišem mejlove, ali mi je onda palo na pamet da je ovo možda bolji način. Ne moram da smaram one koji imaju pametnija posla nego da čitaju moja trabunjanja, i ne moram da brinem da li pišem nešto što je totalno bezveze, dok god mi se piše.
A onda su mi juče rekli da imam budžet od jednog evra dnevno :) za reklamiranje na guglu (više o ovome kasnije) i da bi trebalo da napravim neki sajt koji ću reklamirati.
I, šta će sad da se desi? Pa, prvo ću čim nađem vremena da istresem sve priče koje mi se talože poslednja tri dana. Onda ću da kuckam kao neki dnevnik šta se novo dešava. Onda će posle nedelju dana to da mi dosadi, i verovatno više ništa neće biti od ovoga. Ali do tad, eto, ne mora niko ni da čita, meni će biti lakše ako ovo pišem.
Do sledećeg čitanja...
Toliko ima stvari da se priča, toliko se izdešavalo od prekjuče kad sam stigao. Već sam počeo da zaboravljam :)
Ma u stvari nema ništa preveliko, samo gomila bezveznih i beznačajnih sitnica koje na mene mnogo utiču. (Setim se Radoševe priče o onome kad se nađeš u okruženju gde imaš veliku rupu u glavi pa se spontano trudiš da je popuniš bilo čime.)
Hteo sam prvo da vam svima pišem mejlove, ali mi je onda palo na pamet da je ovo možda bolji način. Ne moram da smaram one koji imaju pametnija posla nego da čitaju moja trabunjanja, i ne moram da brinem da li pišem nešto što je totalno bezveze, dok god mi se piše.
A onda su mi juče rekli da imam budžet od jednog evra dnevno :) za reklamiranje na guglu (više o ovome kasnije) i da bi trebalo da napravim neki sajt koji ću reklamirati.
I, šta će sad da se desi? Pa, prvo ću čim nađem vremena da istresem sve priče koje mi se talože poslednja tri dana. Onda ću da kuckam kao neki dnevnik šta se novo dešava. Onda će posle nedelju dana to da mi dosadi, i verovatno više ništa neće biti od ovoga. Ali do tad, eto, ne mora niko ni da čita, meni će biti lakše ako ovo pišem.
Do sledećeg čitanja...
Пријавите се на:
Постови (Atom)