Godo 2

Još sedim u Imigracionom.

Bio sam spremio slike za dokumente još u Beogradu; hteo sam da imam sve spremno i da već prvo jutro sredim sve što mogu. Kažu da navodno traže slike "na beloj ili svetlo sivoj pozadini" (pročitajte ovo s nekim preteranim stranim naglaskom) a ja imam super sliku u pasošu pred plavom pozadinom. Baš sam se cimao poslednjih dana, nosio fotošopiranu sliku (s promenjenom tom bojom) u foto radnju, seckao je na slike pasoške veličine, sve, sve... i zaboravio da ih ponesem.

Na dablinskom ajroportu postoji foto kabina - četiri slike za šest evra. Šest evra sitno, €+€+€+€+€+€. Prešao sam oko kilometar, sve vukući torbekanje sa sobom dok nisam našao nekog ko može da mi rasitni. Ma neću ni da pričam o drugim pustolovinama tamo.

Na putu kroz grad mi se odlomilo parče novog novcijatog (kineskog) kofera. Posle 300 metara ulice. (Ipak je grublja od aerodromskog poda.) Imao sam pogrešnu adresu za smeštaj, pa su svi mogli da mi kažu samo "Jooj, to ti je negde ovde blizu, sigurno!"

Al bili su baš ljubazni ljudi. I nisu pravili face kad sam rekao da sam iz Srbije. U jednom trenutku su se okupile tri - ako ne četiri - generacije jedne irske porodice da pokušaju da me upute do tog prokletog smeštaja. Deka je izgledao i govorio kao neki stari brđanin Izbosne.

Ulice u Dablinu se većinom ne zovu pojedinačno kao kod nas. Po njihovom bi se na Crvenom krstu zvale Ulica Crveni krst, Bulevar Crveni krst, Aleja, Trg, Drvored, Avenija Crveni krst:


Šire

Mnoge zgrade imaju imena i često daju adrese samo s njima, bez uličnih brojeva ("Kapetan-Mišino zdanje, ta i ta ulica") što sigurno izgleda fensi na vizit-karti, ali je problem naći ih kad ideš dugačkom ulicom i ne znaš ni na kojoj strani da ih tražiš.

Okej, dosta kenjkanja.







Šta bre dosta kenjkanja?

Danas je dan za kenjkanje!

Znate ono kad negde imaju veliki redovi, pa da bi olakšali ljudima uvedu brojeve? Dobijete karticu s brojem i kad vas prozovu po broju idete na šalter, a u međuvremenu ne morate da brinete ko je bio pre ili posle vas i gde stojite? E pa na ovom mestu (La Migra) gde čeka u svakom trenutku po 300 ljudi, stojite u redu pola sata - sat da biste dobili broj a tek onda počinjete stvarno da čekate.

Tako sam ja čamio sat vremena, kuckao onaj prethodni tekst, video da me neće prozvati još sat vremena i izašao na pola sata da nešto obavim. Nisu me prozvali za sat, nego još i kasnije. Ali sam za to vreme dve stanice metroom i još dve nazad sam putovao sat i po. Stane lepo voz nasred mosta, "molimo sačekajte da se uverimo da je most bezbedan."

Kad sam se vratio, šta ću, nazad u red za broj, pa opet čekanje na šalter.

E, ne pišem više danas.



Konačne vesti, sad kad kačim ovaj tekst:

provedeno vreme = 5h30min
opipljivi učinak = 0

Onda sam kasno, kasno uveče iscimao kolegu koji je mogao nešto da pomogne, vratili se mi tamo i sredili stvar.

Slike nisu ni pogledali. Uslikali me oni (užasno) i to mi za sad stoji u dokumentima.


Ovo je poslednji kenjkavi tekst. Neću više pisati o ovakvim baljezgarijama.